Предео између Рашке и Ибра, коме се планина Рогозна испречила на његовом бржем путу ка Панонској низији, био је средиште српске средњовековне државе у доба првих Немањића. Веома је богат старинама, које су контраст и украс живописној дивљини овог планинског краја. Међу многобројним споменицима својим необичним положајем издваја се утврђење Јелеч. Остаци овог уврђења налазе се на једном од највиших и, свакако тешко приступачном врху планине Рогозне. Саграђен на 1262 м. надморске висине, као изразито стратешко утврђење, Јелеч је доминирао околином. Први сигуран помен овог града је из друге половине XIII векам, али је несумњиво настао много раније. Његов положај наводи нас на помисао да је имао далеко већу улогу у преднемањићком периоду, у доба несигурних и лако померљивих граница. Предео у коме је Јелеч доминирао, био је тада крајиште према византијском царству или Бугарској, што је подвлачило значај овог одбрамбеног центра.
Када су тежње Немањићаа, окренуте према југу, почеле да остварују, овај крај остао је дубоко у унутрашњости српске државе, те је Јелеч као војно утврђење, постепено замирао. Цео текст