Рогозна

Фото:Б.МиловићПланина Рогозна је у морфолошком погледу потпуно индивидуалисана, захвата велику површину и издужена је у правцу северо-запад-југоисток, сагласно општој геолошко-тектонској структури шире области. Рогозна представља просторни планински масив средње висине, најчешће од 800 до 1200м, са општом тенденцијом благог спуштања према долинама река. Главни гребен има слабо изражен вијугав карактер и од њега се терен спушта према северозападу, ка Рашкој и Јошаници, и према истоку, ка Ибру.

Терен се са врхова Рогозне спушта према Ибру врло благим падом до речне долине, затим се највећим делом спушта у виду стрме и оштре клисуре у саму долину и даје јој врло имопзантан изглед. Такви су Селило код Резала (950м), Велико брдо код Газивода (1052), Голотин код Вељег Бријега (815) и Клопотник код Прелаза. Најистакнутија тачка колашинске стране Рогозне јесте Бупски шиљак (1284), који се врло стрмим странама издиже изнад села Бубе, а његовој импозантности свакако доприносе и два поља: Бупско поље (југозападно) и Бојновачко поље (југоисточно), која раздваја Бубудовачки поток. Истакнути врхови Рогозне су Црни врх (1504), Млијечњак (1385м), Јелеч (1262), Главица (1250м) и Церовик (1226). У атару села Војмислиће, на 1225м надморске висине, простире се прегледна висораван са добрим погледом, одакле се при ведром и сунчаном дану виде Косовска котлина, Шар планина и Проклетије.

Терен Рогозне је изузето набран, карактеришу га различите врсте бора: нормалне, коленасте, изоклине, а недостају дијапирске. Боре су уздужне у правцу северозапад-југоисток. Услед великог интезитета борања најчешће се срећу наборане структуре у виду мањих и већих антиклиноријума и синклиноријума.

Рељеф Рогозне карактерише пространа флувидо-денудациона површ, висине 800-850м са које се уздижу фосилне вулканске купе, нарочито заступљене у атарима села Грубетића, Отеса-Војковића и Беланске. Највиша и најбоље очувана купа је Јелеч град (1.262м), испод шумовитог Црног врха (1.504м), где су рушевине средњовековног града.

Већа таква бора је не потезу Козарево-Градевица, простире се до Чабре, пружа се у правцу северозапад – југоисток, са падом западног крила у просеку 55° и источног за око 50°, са локалним стрмијим падовима. Серпентинитом су захваћени мањи делови дијабаз-рожнатих серија и масивни сенонски кречњак. Честа је комбинација више врста бора: у Козареву се присутне и друге боре, али је истакнута једна коленаста – Бабино кољено. За антиклиналне боре је карактеристично серпентинитско језгро са јачим крљуштањима у темену, која захватају масивне кречњаке и дијабаз-рожначке творевине у серпентиниту. Ово је предео флиша који је јако набран и тек се код села Бање јављају у бази масивни кречњаци. Поред много ситних бора, издвајају се неколико већих антиклината, а најуочљивији су: синклинала – Војмислиће – Падинска ријека; антиклинала – дуж Лучке ријеке; антиклинала дуж Браусовачке ријеке; синклинала – дуж Бабудовачког потока и нешто мање антиклинала – Ситни поток – врх Чукарак.

Тектонска померања и други фактори створили су метаморфне стене серпентинита зелених или црних боја, које у последњој фази распадања прелазе у белу боју. Серпентинити су обично носиоаци азбестног минерала. Осим азбеста, у серпентинама се местимично стварају и хромити од махме, те близу села Рујиште леже дебели слојеви азбеста, а близу Јагњенице се налазе хромне наслаге. Ове појаве се јасно уочавају присуством различитих боја - љубичасте, зелене, жуте, црвене, црне, мрке и др. – на горњој обали пута, на потезу од Жеравице до Јагњенице.

Интезивно убирање је довело до утискивања (интрузија) санидинских дацита, трахита и млађих дацита и андезита, као последице вулканизма, те се види вулканско гротло на Црном врху.

Преко Рогозне је пролазио каравански пут који је повезивао Босну са Скопљем и Солуном. Њима се навећим делом кретала трговина све до изградње ибарске железнице, када је варошица Рашка преузела главну улогу утоварно-истоварне станице за робу већег дела Новиопазарског санџака.

Снажна вулканска активност створила је услове за појаву рудних жица (галенит, пирит, сфалерит) које су у средњем веку експлоатисане, о чему сведоче остаци троске и други рударски трагови. На поменутом караванском путу постојала је у средњем веку рударска варош Рогозно, са рударима Сасима и далматинским трговцима. На Рогозини су остаци средњевековног града Јелеча, око којег је постојала истоимена жупа.

Фото галерија (2005-2011.)

______________________________

Приредио: Бојан Миловић
Фото: Бојан Миловић, Миломир Рашковић, Мирјана Танасковић.
Литература: Ибарски Колашин, зборник радова, Крагујевац 2009, 24-27; Новопазарски зборник 31, Нови Пазар 2008, Марко Кнежевић, 12.